Živi utisci: Motorama + S.U.S., 27.09. @ Žica, BGD

Bad Music For Bad People nam je kao drugi nastup ove sezone priredio italianski ženski gitara/bubanj dvojac - Motorama. Za Rimljanke je to bila treća svirka na srpskoj mini turneji. Prva je bila u Zrenjaninu, a druga na otvaranju diskoteke u Kruščiću - po priči nadrealna i antologijska, ali nažalost sa jako malim brojem očevidaca.

Priliku da zagreju osamdesetak pripadnika beogradske publike u već dovoljno vreloj (a i svakako zagušljivoj) Žici imali su beogradski "sailor-punks" S.U.S. Autorka ih je jednostavno odgledala previše puta da bi mogla da bude u potpunosti objektivna, ali jedno je sigurno: kada se sumira sve - nastup, specifična harizma svakog od članova i naravno, sama svirka, S.U.S. je bend koji je teško smatrati za dosadan. Vrlo su energični i u moru stereotipnih domaćih "pank kultova" prilično odskaču. Sve su usviraniji i kao i obično, daju sve od sebe. Sve prošlo u redu, osim jednog trenutka kada je Milicin bas iznenada utihnuo (ne njenom krivicom), što je kod dotične izazvalo dosta gneva i pretnji upućenih opremi i okolini. Srećom po ozvučenje i tonca, stanje je jako brzo vraćeno u normalu. S.U.S. su bili sasvim primeran uvod u garažnu buku kojom će nas počastiti ženske iz Motorame.

Dvojac, obe u crnom i sa propisnom količinom tamne šminke su zatim otpočele svoj set. Sirova garažna buka sa disonantnim rifovima i oscilirajućim vokalom, ali u granicama slušljivosti. Kada se na to doda i pozitivan stav gitar-vokalistkinje u kombinaciji sa ludačkim pogledom, dobija se nastup zanimljiv i prijatan i za čuti i za videti. Naravno, sve to ukoliko smatrate gitarsku buku prijatnom pojavom uopšte. Publika je reagovala reklo bi se pozitivno i nasmejano, ali ne preterano živahno (ako pojmovi "živahno" i "BGD publika" u opšte mogu da obitavaju u istoj rečenici...). Jedna zamerka ide na račun kluba, a to je katastrofalno (čitaj: nikakvo) osvetljenje. Posledica je bila to da su bubnjari, smešteni u crni ćošak mini-bine, gotovo nevidljivi tokom koncerta, a jedan apstraktno usmereni zeleni reflektor nije od neke pomoći... osim što dodatno skreće pažnju sa pomenutog ćoška. Tako da nisam sigurna koliko je publika uopšte bila fokusirana na prisustvo bubnjarke i njeno prilično pećinsko dobošarenje.

Sve u svemu, ne preterano spektakularno, ali valjano razdrmavanje ove prerane, učmale beogradske jeseni. Živela buka!

Photo by: Reakcija
(još fotki na: http://picasaweb.google.com/reakcija )

Skoro Bljak kutak: TRUCK STOP - 25 Jahre Truck Stop On Tour (1999)

Vreme je za plovidbu po trash vodama. Međutim, jednostavno nisam imala srca da ono što sledi svrstam pod etiketu “bljak kutka”. Ako nastavite da čitate, možda vam postane jasno i zašto. Možda…

Nemačka je definitivno jedna najblaže rečeno neobična nacija. S jedne strane se odlikuje striktnošću, produktivnošću i priličnom dozom mraka. S druge strane je plodno tle za nicanje pojava poput deutsch popa, densa i muzičke mega karijere Dejvida Haselhofa. Pored toga, kod Nemaca je očigledna i fascinacija američkom kulturom. Jedan od dokaza je ogromna produkcija nemačkih spagetti western-a. I tako lagano dodjosmo do Shvaba-kauboja. Samim tim i do našeg trenutnog subjekta – Truck Stop.

Truck Stop sadi muzički tumbleweed na sterilnom nemačkom tlu josh od 1972. Ali, kao što kad sparite konja i magarca dobijete neplodnu mulu, fenomen Deutsch Country-a je prilično… sterilan. Verovatno je i bolje što je tako. Truck Stop zvuk je u kratkim crtama, zvuk tipičnog komercijalnog Nashville radijskog country-a, ali sa oooo tako nemačkom schlager produkcijom. To znači, između ostalog, da u zvuku gitare nećete naći ni trunku amerske seoske topline. Pre će vas asocirati na kafanu u nekom alpskom ski resort-u, sa kariranim stolnjacima i mini-val tetkama koje oko dotičnih igraju. I sa germanskim kaubojima na improvizovanoj bini. A šta je šlag na torti? Pa činjenica da su svi tekstovi na nemačkom. Da, na čistom nemačkom nam proklamuju priče o srcima koje biju za Divlji Zapad, o tome kako isti taj Divlji Zapad počinje odmah iza Hamburga, o ljubavi, prijateljstvu, posvećenosti i naravno, kaubojštini.

Pogrešnost Deutschesprachige šlager kantrija definitivno zahteva audio ugodjaj ne bi li se stekao potpuni utisak o njoj. Ali, zašto ne Bljak etiketa onda? Pa u svom tom grešnom hibridiziranju, ozbiljnost kojom Truck Stop pristupaju svom pažljivo konstruisanom kaubojskom nastupu je bar blago simpatična, i ako je u suštini najgori (ali na nivou Nemačke uspešan) pokušaj preprodaje nečega što je ukorenjeno i raste jako, jako kulturološki daleko. Ali situacija je slična onoj kad na buvljaku natrčite na Pamasemig ili Sorny diskmen – ne možete da se bar ne nasmejete.

Tracklist:

1. Uns're Herzen (schlagen für den wilden Westen)
2. California
3. Pack Dein Herz in einen Koffer
4. Freunde findest du tief unten
5. Echte Kerle
6. Der wilde, wilde Westen
7. Alabama Moon
8. Take it easy altes Haus
9. Gegen den Wind
10. Ich möcht' so gern Dave Dudley hör'n
11. Tief im Herzen (immer Cowboy)
12. Emmylou, Emmylou
13. Wohin der Wind dich treibt
14. Super-Hit-Medley
15. Maschen-Draht-Zaun

Zanr: Deutsch Country, Hölle ja!
Izdato: 1999, Ariola Germany
Dwnld: (mp3, 128kbps, 35 mb, .rar)
http://rapidshare.com/files/148370914/trckstp-25_jhr_n_tr.rar

NINE POUND HAMMER - Smokin' Taters (1992)

Za NPH se slobodno može reći jedno – tate Cowpunka. Možda i nisu prvi počeli, ali su svojim beskompromisno prljavim, sirovim, razbijačkim, adrenalinom nabijenim, a u isto vreme i «a beer can on a beer belly» ležernim i nepretencioznim stavom ujedinili sile country-a i punka. Tako su dali svoj doprinos stvaranju jedne potpuno autsajderske struje, previše nakaradne za konzervativnu kantri scenu, a previše seljačke za tipične pankere. Ali naravno, u dovoljno velikom moru, svaka struja će sa sobom povući dovoljnu količinu ribe. Tako je ovaj bend postao kultan u očima ljubitelja čvršćeg garažnog zvuka i naravno, pank kravara, asocirajući na buku kamiona na prašnjavom južnjačkom putu, a potom ogromne količine alkohola u strip baru pored. Život od danas do sutra, često destruktivan i nelogičan, ali iskren i vraški energičan.


Smokin' Taters je njihov drugi album, nastao sada već davne 1992 godine, a prvi koje su izdali za čuveni Crypt rec. Sadrži sve «skeletne elemente» NPH rada i to u najboljem mogucem svetlu. Bilo da je u pitanju autorska stvar ili obrada, možete očekivati njihov lichni pečat, uz ogromnu dozu energije, poput one kad cimnete valjanu domacu šljivu na eks.

Za sve koji ne znaju, direktni izdanak NPH-a su kravarske garage/hard rock legende Nashville Pussy, koje sa svojom ženom osniva gitarista Blaine Cartwright nakon zvaničnog raspada NPH 1996. godine.


NPH su se od 2000. na ovamo povremeno okupljali, sa studijskim ili koncertnim ciljem. Ove godine su izdali novi album vrlo deskriptivnog naziva (a bogami i omota) «Sex, Drugs and Bill Monroe», sviraju povremeno tu i tamo, i dalje jednako opasno prašeći, i dalje jednako zadrigli :)


Tracklist:


1. Long Gone Daddy
2. Cadillac Inn
3. Everthing You Know Is Wrong
4. Feelin' Kinda Froggy
5. Don't Get No
6. Folsom Prison Blues
7. Turned Traitor For A Piece Of Tail
8. I'm On Fire
9. Wrong Side Of The Road
10. Head Bangin' Stock Boy
11. Surfabilly
12. Weasel, The

Žanr: Truckstop ('mesto Garage) CowPunk

Izdato: 1992, Crypt rec.

Dwnld (mp3, 192 kbps, 41mb, .rar):

http://www.mediafire.com/?ymzbg9bjnzp

PHILLIP ROEBUCK - One Man Band (2004)

Pa, posle višemesechne manje ili vishe opravdane pauze, Hellbilly Storm se vraca u pogon! Nastavlja tačno tamo gde je stao… prilično bukvalno, jer čast da otvori novu sezonu pisanija ima isti trubadur koji je prošlu sticajem okolnosti zatvorio.

Između albuma Fever Pitch i njegovog predhodnika (upravo prezentovanog) se može povući dosta paralela – tu je prepoznatljivi i naširoko već opisani Roebuckovski duh, materijalizovan u zvucima okidanja banjo žica i čukanju one “ranac-bubanj” bubnjolike konstrukcije (vidi sliku dole). Ipak, ovaj album je nešto blažeg tempa i očigledno više ukorenjen u tradicionalnoj bluegrass muzici. Onaj ludački upbeat koji vas vozi na FP-u je prisutan, ali u manjoj meri. I dalje je to autentični Roebuck, samo uz nešto manje energičnosti i oštrine. Može se reći da je One Man Band zapravo nacrt onoga što posle njega sledi, klica koja je iznikla u (lu)delo koje ste već imali prilike da oslušnete. A to ga ne čini na bilo koji način lošijim, naprotiv, dva delića slagalice se sasvim lepo uklapaju. Ako vam se dopao Fever Pitch, i OMB će vas sigurno uveseliti. Ako vam je FP bio ili postao previše hiperaktivan, OMB će vam omogućiti da se malo opustite, ne menjajuci frekvenciju. A da li se iz svega ovoga može zaključiti da što duže svirate u Njujorškom metrou - postajete sve luđi, ili postajete sve luđi jer vam na kakvoj ozbiljnijoj turneji isti taj metro nedostajanje, ili je u pitanju prosto drugačiji koncept, zaključite sami dok uživate uz bendžo nindžu i verno mu oruđe.

Tracklist:

1. Summons Song
2. Coward Day
3. Wheatback Penny
4. Be My Little Widow
5. The Banyan Tree
6. Carolina Requiem
7. Carrick Bend
8. Rattleback Blues
9. Amanda
10. Milk Rag
11. Braxton Hicks
12. Running Home


Žanr: One-Man Banj'n'Roll

Izdato: 2004, Socialist Records

Dwnld (mp3, 192 kbps, 48 mb, .rar):

http://rapidshare.com/files/148320925/Phllp_Rbck_-_ne-Mn_Bnd.rar.html