Ova engleska robijaška njuška svojim garaž-bluz gitarskim prženjem, neurotichnim vokalom i ponegde gotovo industrial ritmovima (poslušati stvar "Porto Rio"), čini sve bendove i muzičare sa samoproklamovanim atributima "psycho" ili "dirty", da se stide i gledaju u zemlju, crveni kao šiparice.
Lepo sročeno na njegovoj Last.fm strani: [D-66] is THE kick ass one-man-blues-terror-band kept for far too long in a damp basement in Londons Murder Mile where he developed an angry Delta-Punk. The skinning of his Resonator-Guitarre to the stomping beat of his stripped down drums,lays the foundation to his Screaming and Howlin vocals.You have to see it to fully experience the force of this return of TRASH-BLUES.
01 U Got to Move 02 Troubl 03 M.A.N. 04 It's a Men's World 05 Goin Mad 06 Mondo Trasho 07 Trash Spell 08 Buy Buy Buy 09 Strange Love 10 Porto Rio 11 She Said
Australija je najsuvlji kontinent na planeti. Poseduje izuzetno neplodno zemljište, kojim haraju česti požari. Odsečena je od sveta masivnim okeanima.
Iako je prošlo par vekova od kako su formirane prve bele robijaške kolonije, iako su nekadašnji izgnanici izgradili prosperitetnu zemlju, koristeci uzak pojas klimatski pogodnog kopna, težina i melanholija doseljeničke borbe, užas, ali i zadivljenost pred moćima nove, beskrajne pustinje, opstaju u nekim formama i danas. The Kill Devil Hills, šestorka originalno iz Zapadne Australije, uspeli su da uhvate nit ovog osećaja, iskoristivši je kao žicu u svojim instrumentima.
“This is a band searching for the delicate balance between beauty and savagery”, kako je lepo sročeno u jednoj recenziji. Pustinjska lepota i surovost, svakodnevica teškog života i napornog rada pod vrelim Suncem, neophodna čvrstina čak i onda kada vas sve slama, alkohol kao gorivo i opstajuća životna energija uprkos teškoćama, sve to je prisutno u TKDH kantriju. Zvuk je slojevit, melodičan i čvrst, a čini ga kantri standard – gitare, violina, bendžo, kontrabas, uz dodatak diskretnog klavira i usne harmonike tu i tamo, i dobošarski ritam skelet. Sa odličnim, snažnim vokalima kao finišom.
Prvenac, Heathen Songs (2004), više odiše melanholičnom pustinjskom pomirljivošću, dok The Drought (2006) ima nešto više energičnih, R’n’R vrtloga, koji se, opet, spuštaju u sjajne, šljakerski iskrene balade (sa naslovnom The Drought kao vrhuncem). No, bez obzira na razlike, kroz oba albuma se provlači karakteristični odjek izolacije i usamljenosti, koji iz pesme u pesmu poprimaju različite forme i intenzitete.
Novi album, uz neke izmene u postavi, se (željno!) iščekuje u toku ove godine.
Video:
Jedna od najboljih drinkin’ balada ikada:
A kao i svaki folk, i ovaj zvuči najbolje – na tremu :) (neobjavljena pesma, inače)
Diskografija:
Heathen Songs (2004) 1. Changin' the Weather 2. Gunslinger 3. Angry Town 4. The Heathen Song 5. The People Stain 6. Drinkin Too Much 7. 6=5 8. Tryin To Forget About You 9. Brown Skin 10. Kill Devil Hills 11. Changin' The Weather (Reprise)
Žanr: Aussie Country Desert Blues Izdato: 2004., Torn & Frayed / Shock Dwnld (mp3, LAME APS – VBR, avg bitrate 196kbps, 71mb, .rar): http://rapidshare.com/files/225711877/TheKllDvlHlls_-_Hthn_Sngs.rar
The Drought (2006) 1. Did I Damage You? 2. Dogs O War 3. Nasty Business 4. Boneyard Rider 5. The Drought 6. Drugs, Spices & Silk 7. New Country 8. This Old Town 9. The Forsaken Few 10. I Wonder if She's Thinkin Of Me 11. Jesus Train Žanr: Vidi iznad Izdato: 2006., Torn & Frayed / Shock Dwnld (mp3, LAME APX – VBR, avg. bitrate 238 kbps, 91 mb, .rar): http://rapidshare.com/files/225746046/ThKllDvlHlls_-_Th_Drght.rar
Izlizani hollow body Gibson, iz koga navire prljavi swamp blues-oidni, kamiondžijsko-pankerajsko i pomalo šizofreni zvuk, sa spiritualnim nabojem horskog gospela;
Noga, ritma radi;
Kamiondžiski brkovi i kačket;
Jeftini viski, i...
Samo jedan čovek, koji je preživeo udarac 18-wheelera i video svetlost.
Svi ovi, i još mnogi elementi mogu biti navedeni po tezama, ali ni precizno izražavanje, ni bilo kakva naučna metodika, ne mogu da opišu oluju koja je zahvatila publiku koja se našla u KSET-u 1. marta. A olujni oblak bio je Scott H. Biram, jedan od najinteresantnijih one man aktova današnjice.
Ne, stvarno, ovo nije jedan od izlizanih „nema-reči-koje-mogu-opisati...“ tekstova, koji se posle datog iskaza nastavljaju u pasuse i pasuse pokušaja kakvog-takvog opisa (kakvih jakako ima na ovom blogu, prig. savesti). Jednostavno, kada Biram izadje na binu, dohvati gitaru i slajd, i transformiše se iz tihog i nasmejanog brke u swamp-truck-punk demona, rečnik možete slobodno da polijete benzinom i spalite. Eventualno će se potom generisati pojmovi poput olujne energije, promukle bluzne buke, vreline, znoja, vrenja krvi, vožnje kamiona zubima, vožnje, vožnje, vožnje, ludila, transa.
U početku distancirana ZG publika je, kako je nastup odmicao, dospela u prve redove i poslednje navedeno stanje, bar onoliko koliko su to utransirani srpski svedoci bili sposobni da uoče.I duuuuugo po završetku svirke, klopotanje voza za BG odjekivalo je promukim „Gonna be alright, I see the light, I see the light!“
