Šta je potrebno da vrati jedan blog iz mrtvih?
- Izlizani hollow body Gibson, iz koga navire prljavi swamp blues-oidni, kamiondžijsko-pankerajsko i pomalo šizofreni zvuk, sa spiritualnim nabojem horskog gospela;
- Noga, ritma radi;
- Kamiondžiski brkovi i kačket;
- Jeftini viski, i...
- Samo jedan čovek, koji je preživeo udarac 18-wheelera i video svetlost.
Svi ovi, i još mnogi elementi mogu biti navedeni po tezama, ali ni precizno izražavanje, ni bilo kakva naučna metodika, ne mogu da opišu oluju koja je zahvatila publiku koja se našla u KSET-u 1. marta. A olujni oblak bio je Scott H. Biram, jedan od najinteresantnijih one man aktova današnjice.
Ne, stvarno, ovo nije jedan od izlizanih „nema-reči-koje-mogu-opisati...“ tekstova, koji se posle datog iskaza nastavljaju u pasuse i pasuse pokušaja kakvog-takvog opisa (kakvih jakako ima na ovom blogu, prig. savesti). Jednostavno, kada Biram izadje na binu, dohvati gitaru i slajd, i transformiše se iz tihog i nasmejanog brke u swamp-truck-punk demona, rečnik možete slobodno da polijete benzinom i spalite. Eventualno će se potom generisati pojmovi poput olujne energije, promukle bluzne buke, vreline, znoja, vrenja krvi, vožnje kamiona zubima, vožnje, vožnje, vožnje, ludila, transa.
U početku distancirana ZG publika je, kako je nastup odmicao, dospela u prve redove i poslednje navedeno stanje, bar onoliko koliko su to utransirani srpski svedoci bili sposobni da uoče. I duuuuugo po završetku svirke, klopotanje voza za BG odjekivalo je promukim „Gonna be alright, I see the light, I see the light!“
Photo by Reakcija
Još fotki na:
Нема коментара:
Постави коментар