Sada kad su se utisci slegli, užasno mi je kad pomislim koliko je falilo da propustim ovaj koncert. Jer moj prvi utisak o bendu, čuvši njihov prvenac, bio je «Ok, dobro je, ali ništa specijalno. Nije moje parče pite. Možda preskočiti?» (postojeca finansijska kriza je imala 70% udela u poslednjem delu te misli). Međutim, preslušavanje trećeg, trenutno aktuelnog albuma «Three» je u mnogome promenilo moj stav – za razliku od predhodnih, koja su se bazirala prvenstveno na pravom amerskom roots rock-u, ovo izdanje je umnogome «zagaraženo» i daleko čvršće, ne samo u pogledu samog gitarskog zvuka, već i same koncepcije i konstrukcije. Pritom zadržavajući roots srž. Epilog priče je da je ta sjajno odsvirana, tipično amerska gitarska melodika, začinjena promuklim vokalima + preporuke i uveravanja da će koncert biti fenomenalan (na tome posebno hvala Reakciji) ipak odvukle moju malenkost na koncert. Da, da, «teško žabu u vodu naterati»...
Po ulasku u malu salu SKC-a, dočekuje nas «predgrupa iznenađenja» (nigde nisu bili najavljeni, last-minute varijanta očigledno) – Šmajser. Uh.... moje emocije u vezi ovog benda su veoma podeljene. Čisto muzički gledano – odlični su. Dobro uravnotežene doze energije i melanholije u pesmama, dobri aranžmani, svaki put kada ih čujem zvuče sve bolje i bolje, sve to stoji. Ali tekstovi... jao. Ok, znam da naš jezik i nije najzahvalniji za sastavljanje lepozvučećih (a pritom lako izgovorljivih) tekstova, ali ovo je zaista previše. Loše rime ili ne-rime, stupidne, šatro-intelektualne metafore, čast izuzecima... Doživljavanje teksta je svakako subjektivna stvar, ali ovom subjektu (meni) vrlo teško ide da pređe preko njih. Pogotovo jer je vokal vrlo čujan i razumljiv, te reči ne možete prečuti. No, da ne grešim dušu na ovom pitanju (k)ukusa, zaista su odsvirali za svako poštovanje.
Nedugo pošto je Šmajser okončao svoj set, izrazito svetloputa momčad, koja su se do tad vrzmala po sali, bez bilo kakve pompe i prethodne pripreme zauzimaju svoje položaje na bini. Instrumenti u ruke, «Hello, we're Two Cow Garage...». Prvi tonovi pesme «Come Back To Shelby» bivaju odsvirani. Ubrzo potom sva očekivanja u vezi svirke bivaju oduvana, tajfunski brutalno.
Zapravo, nije stvar toliko u onome šta je očekivano, već u onome što nije. A mislim da niko iz publike nije očekivao da će se ovo pokazati jednom od najboljih svirki u proteklih godinu dana, možda i više. Vrlo je nezahvalno opisivati naelektrisanje koje se generisalo u sali već na samom početku. Da, sve je bilo tehnički perfektno – vidi se da su svi članovi benda praktično jedno sa svojim instrumentima, da prsti i žice/palice besprekorno sarađuju... Ali nije stvar samo u tome. U pitanju je ogromna, eksplozivna energija nastupa i kreativna hemija koja vlada između članova benda. Ni traga od bilo kakve egomanije, želje dokazivanjem i kompeticije. 2CG deluju kao porodica, koja je jednostavno u potpunosti u prisutna u trenutku, u potpunosti u tome što radi, maksimalno posvećeni, uživaju u svakom zajedničkom trenutku na bini. Taj naboj se oseća kako u vazduhu, tako i u strastvenosti svirke. Kada se uživo sretnete sa bendom koji zaista daje maksimum maksimuma, iskreno i čitavim srcem, jendostavno ne možete da ostanete ravnodušni. To se i videlo – inače mlaka i često nezahvalna BGD publika je bila oduševljena, pomerena sa mesta. Bendu je to dolilo ulje na vatru. Sve to je učinilo da i jednima i drugima doživljaj bude još intenzivniji.
Prvim delom nastupa su, na moju radost, preovladavale stvari sa trećeg albuma – «No Shame», «Should've California», «The Great Gravitron Massacre»... Kako je svirka odmicala, naravno, ubacivala su se i ranija dela, koja su zvučala daleko bolje i energičnije u ovom živom ruhu. Micah-ov i Shane-ov vokal, jedan svetliji, jedan tamniji, oba promukla, se fenomenalno nadopunjuju i u nekim trenucima su činili da se doslovno naježim. I moram da ponovim da sva trojica sviraju fenomenalno. Ako ste mislili da na albumu zvuče dobro, onda uživo zvuče nad-dobro. Kraj seta. Bis, i to ne jedan – publika je iztapšala i izvikala povratak na binu u čak dva navrata, a bend je to jedva dočekao. Uzajamno oduševljenje, obećanje da će doći opet i onda definitivni kraj nastupa.
Tužna istina za sve one koji nisu bili je da sve ovo što izblebetah ne može ni 5% približiti sinoćnu atmosferu. Ovo nije bila samo jedna od svirki za pamćenje, već za raspamećivanje. Živeo bend što je dojahao doovde i pružio u svakom pogledu izuzetan nastup, živeo Bad Music što ih je dovukao, živeli svi koji su prisustvovali... Ovako dobra svirka je baš ono što je potrebno jednom rokenroleru (ili u ovom slučaju, -rolerki) da dopuni baterije kada se zima beznadežno oduži... Sjajno i dabogda se ponovilo!
Fotke: Reakcija
