PHILLIP ROEBUCK - Fever Pitch (2006)

«One man» + «Bendžo» su verovatno dva pojma dovoljna da neupućene i generalno, ljude koji nisu zagriženi za američke narodnjake navedu na pomisao o nekom bezubom starkelji iz 19-og veka koji krati vreme dok čeka da mu se zlato pojavi u situ. Dakle, asocijacija na nešto «high lonesome», obmotano paučinom i dosadno (sram, sram da vas bude! prim. aut.). U slučaju Phillipa Roebuck-a to može biti najlakomislenija i najneosnovanija predrasuda koju ste u muzičkim vodama stvorili. Upravo zato što je potpuna suprotnost one man banjo vratolomiji koju dotični izvodi.

Osim zaključka da se ne može ukalupiti ni u jednu kategoriju kantrija, bilo izvornog ili modernog, ono što Roebuck radi je vrlo teško pretočiti u reči. Možda je od pomoći sagledati sam koren - reći da je svoju karijeru otpočeo sa 22 dolara vrednim bendžom i «bubnjem» sklepanim od kofera i kolica za prtljag. I to nigde drugde do u metrou jednog megalopolisa kao što je Njujork.

Kada se nešto izvorno, sirovo, prirodnjačko, kao što je banjo i ubrzani puls urbanog ljudskog mravinjaka kao što je velika Velika Jabuka i njena ključna žila kucavica – podzemna železnica sudare u jednom čoveku, posledica je prenošenje siline tog udarca na njegovu muziku. To je ono što ovde prožima svako okidanje žice. Sigurna sam da nikad niste ni pomislili da bendžo može da se «vozi» brzinom koju poseduje Roebuck, na način koji ga čini gotovo novim instrumentnom. Vožnja sa rokenrol, pa i pank stavom i energijom. Tu je i ritam zbog koga ćete vrlo teško moći da zadržite udove mirnim. Sve bridi od energije, čak i na retkim tačkama na albumu kada Roebuck uspori. A pritom, čitavo to ludilo zadržava savršenu lepotu dvoinstrumentalne jednostavnosti.

Nesputanost «banjo ninje», kako su ga fanovi pokrstili, zabeležena pod iskusnim uhom Steve Albini-a, će vam definitivno izazvati oscilacije krvnog pritiska. Nemojte pomisliti da je premeštanjem u studio Roebuck-ov zvuk izgubio išta od svog uličarskog, neobrijanog šarma. Sumanuti intenzitet banjo kidanja je ostao jednako nenarušen i minimalan. "Whirling one-man banjo ninja is in fighting form."

Tracklist

1. Monkey Fist

2. Movement

3. Jackass Blues

4. In the Hole

5. Little Bo Peep

6. Pocket Knife

7. Can I Keep You

8. Come on Home

9. Love for the Damned

10. Travel Light


Žanr: One-Man Banj'n'Roll

Izdato: 2006, Manual Records

Dwnld (m4a, 128 kbps, 28 mb, .rar):

http://www.mediafire.com/?kr1xcd2zcwt

http://rapidshare.com/files/107469686/PS-FP.rar.html

http://rapidshare.de/files/39116071/PS-FP.rar.html

Živi utisci: Tunnel Of Love, Jack Of Heart, 09.04.08, SKC

Ovakve fešte se retko dešavaju. Šteta što nemaju više očevidaca.

Dakle, za to prolećnu noć 9-og aprila, naširoko poznati Bad Music For Bad People nam je zakuvao nešto za šta se već po bilbordu moglo reći da će biti, u najmanju ruku, neobičan nastup.

Pre ove čudnjikave skupine na binu su istupili prvo Šmajser, čiji se nastup nije razlikovao od onog pred Two Cow Garage, o kome je već pisano. Ako izuzmemo činjenicu činjenicu da su ovog puta svirali pred gotovo praznom salom, pa su možda bili nešto manje nadahnuti.

Prostor se nije mnogo popunio ni kada su na scenu kročili francuzi Jack Of Heart, koji su pružili poštenu i energičnu svirku. U prvim (a i daljnjim) redovima su ponovo dominirali fotografi i tek po koji entuzijastični pojedinac.

Usledila je kratka pauza, tokom koje je već počelo da se zbiva nešto čudno – centar dešavanja se sa bine prešaltovalo na sred male sale SKC-a. Montiran je bubanj. Doneta su pojačala, a novogodišnje lampice koje su ih prekrivale zasvetleše. I nedugo potom gospoda u hulahopkama otpočeše svoju jedinstvenu predstavu.

Trash garaža je najavljena – trash garažu je 20-30 posetilaca koncerta i dobilo. Uz napomenu da se u glavama članova benda koncept «garaže» očigledno ukršta sa konceptom «pećine». Ovaj zaključak se, ako ni iz čega drugog, mogao izvući iz bubnjarevog mahnitog zlostavljanja svog instrumenta. U krajnje pračovečnom položaju, pognute glave, jednostavno nije stajao. Ako instrumenti imaju dušu – njegov bubanj ju je svakako ispustio. Gitara se nadovezivala na ritam i generisali su buku, pravu garažnu treš buku. Pitanje stava je da li je volite ili ne – ja i nisam neki fan, tako da se moj sud verovatno ne može uzeti kao objektivan. «Pesme», odnosno iz perspektive moje malenkosti, deonice buke, su se pretakale jedna u drugu, odajući nesputanu, divlju energiju, ali i previše parajući bubne opne bez mnogo smisla. Međutim, kvaka Tunnel Of Love je sam nastup. Sam izgled benda, lišenog svega osim crno-belih prugastih hulahopki i pokojeg pregolemog komada nakita, je samo površina, bizarna statika. Na nju se nadovezuje još bizarnija dinamika. Pored pomenutog pećinskog bubnjanja, bilo je tu penjanja i puzanja po šanku, skakanja, lomljenja baštenske stolice koja se «slučajno» tu zadesila, potpune dominacije «show floor-om» i valjanja po istom, kao i pipkanja, štipkanja i zavođenja publike, kako ženskog, tako i muškog dela. Krajnje namere ove poslednje aktivnosti nisu do kraja razjašnjene, jer niko nije bio preterano voljan da se odgovori na upućeni zov. Ovaj trash mjuzikl je trajao nešto manje od sat vremena i pružio je učmaloj beogradskoj publici nesvakidašnji haos, koji ona možda i ne zna da ceni. Mnogi su ostali u čudu, pored bačene gitare i polomljene stolice, u svetlosti novogodišnjih lampica. Uostalom, ovo je jedan od događaja gde slika govori više od reči:

Photo:

*Reakcija - Tunnel Of Love
(kompletna galerija na: http://picasaweb.google.com/reakcija/)

*Hellbilly Kali [KHHK] - Shmajser & Jack Of Heart
(ostali radovi: http://www.flickr.com/photos/kalissa_zps/)

Horror duel: CALABRESE vs. THE SPOOK

Bez obzira na to koliko volite horror punk, morate priznati jednu stvar – žanr je jako podložan pojavi klonova. I svi “muzički geni” se crpe iz zaostavštine rodonačelnika horror punka – Misfits-a. Određenu raznolikost horror punk sveta pruža činjenica da su sami Misfits pokušali da kloniraju sebe u post-Danzig periodu i to više puta, pa smo tako od jedne dobili par verzija na koji se svijet ugledati može. Možemo se komotno složiti da je jedino Danzigov bend bio jedini pravi, “matični” Misfits, a da je nastavak rada samo neosnovani pokušaj. Pa ipak, mora se biti pošten: i post-Danzig period svakako je ostavio mnogo čega interesantnog, to ne treba poricati. To koji vam je period draži je stvar ličnog (ne)ukusa, dakle, nešto što nije praktično za diskutovati.

Kadkad je zabavno slušati Misfits na 1001 način, a kadkad vrlo, vrlo umara.

Zavisno i od ličnih (ne)ukusa mlađanih hororpankera koji su odlučili da se oprobaju u muzičkim vodama, često čujemo bendove koji svoj rad baziraju na jednoj od Misfits faza. Ovde imamo priliku da sagledamo dva albuma dva benda koja su više povukla na post-Danzig stranu, pritom dodatno zaoštravajući zvuk. Upravo zbog njihove sličnosti (a “sličnost” je nešto što je definitivno previše prisutno u horror punk svetu), nema potrebe odvajati ih u dva zasebna teksta.

Arizonci Calabrese i njihovo prošlogodišnje izdanje, The Traveling Vampire Show ima tipično mračni melanholični prizvuk koji se očekuje od horror punk-a, serviran na brz i oštar način, sa reskim gitarisanjem, koje se može nazvati u nekoj meri izmetaliziranim. Težnja horror punk-a ka flertu sa metalom je nešto prirodno – metalski teren je mnogo mračniji, samim tim i bolja podloga za razvoj horror tematike, nego pank. Pogotovo moderni melodični pank (možda se u HP dimenziji doslovno može shvatiti čuvena narodna izreka “Hevi mjetal će pobjediti”). TTVS sadrži sve potrebne elemente – mračne priče koje čije su se teme već bezbroj puta provrtele po svim mogućim pesmama i filmovima, ali nikako ne prestaju da zabavljaju horror fanove, zatim melodičan, blago pubertetski, ali postojan vokal (sa mnogo neizbežnih “uooou uooou” “aaaa-oooo-uouu” i sličnih horskih sekvenci), već spomenutu gitarsku tamu, izražen ritam. Da, ima upravo sve ono što je potrebno, ali ni gram više od toga. Zbog toga se pesme nekako utapaju jedna u drugu, ništa ne odskače, ništa se ne ističe. Iz ovoga se može zaključiti da će vam celokupni album mogućno prijati, ali velika je verovatnoća da ni jednu pesmu nećete poželeti da stavite na repeat, bar ne iz prvih X slušanja. Finalni sud: Calabrese i TTVS je moderni horrorpunk. I samo to.

Dolazimo do meni zanimljivijeg dela ovog duela – nemačkih “graverockera” The Spook i izdanja takođe iz 2007., maštovito nazvanog “Let There Be Dark”. Dok Calabrese samo flertuju sa metalom, The Spook su ušli u regularnu vezu sa istim. Rifovi su teži, “masniji”, ali ne utiču na smanjivanje melodičnosti. Vokal je kvalitetniji, zvuči dosta zrelije i stvara bolju atmosferu. Naravno, prečesto pokušava da zvuči kao Danzig himself :) Što je po mom skromnome mišljenju najbitnije – pesme su daleko bolje aranžirane. Variraju po tempu, konceptu, raspoloženju, tematici, dakle, varijacije postoje i to je vrrrlo pohvalno. Let There Be Dark je interesantnije putovanje, sa ako ne više iznenađenja, svakako širom lepezom uticaja. No, ipak ostaju čvrsto u prepoznatljivim horror punk – death rock vodama.

Ako ste fan (do sada vec previše puta spomenutog termina) horror punk-a, ova dva albuma će vas verovatno zaokupiti na neko vreme. Ruku na srce, moguće ne preterano dugo. Spookovi definitivno imaju više potencijala da drže pažnju , jer lakše ulaze u uvo i ostaju tamo. Ako ste tolerantni na metal crtu, naravno. Ali ipak, svačije uši različito čuju...

Naravno, ako ste zakleti Danzigoslavac, ova dva izdanja vam uvek mogu poslužiti da popljujete celokupnu modernu horror punk scenu, da ponovo zaključite da je Danzig jedini koji joj je ikada dao ikakvu vrednost i potom se poklonite pred ikonom Zlog Elvisa maljavih prsa :)

Calabrese – The Traveling Vampire Show

1 Death Eternal

2 Voices Of The Dead

3 Vampires Don't Exist

4 Inside This Coffin

5 Night In The Lonesome October

6 Come Alive

7 Children Of The Night

8 Saturday Night Of The Living Dead

9 The Young Princes Of Darkness

10 Darknes, Tell Us

11 Your Ghost

12 The House Of Mysterious Secrets

Žanr: Horror Punk

Izdato: 2007, Spookshow

Dwnld (mp3, 320 kbps, 85 mb, .rar)
http://www.mediafire.com/?pyuediwbbzj

The Spook – Let There Be Dark:

1 Angels Of A Fallen Kind (Intro)

2 Dark World Debutante

3 Summernite Stalker

4 Waiting For The Kill

5 Slide In

6 Crowgirl

7 Dying Fires Grace

8 What Lies In Shadows (Intermission)

9 The Warning

10 Wax

11 Cold Heart

12 Woe Of Your Heart

13 Reanimated

14 Jane Doe

Žanr: Horror Punk/Death Rock-Metal

Izdato: 2007, Fiend Force Records

Dwnld: (mp3, 232kbit VBR, 86 mb, .rar)
http://www.mediafire.com/?kydjuy2vy40