Mislim da jedna od stavki koja definiše veliki bend (pritom ne mislim na “veličinu“ kao kvantitet – pogotovo ne onu vrstu vezanu za prodaju izdanja), jeste ono šta se dešava na kraju njihove karijere – da li će jednostavno u nedostatku boljih stvari iz sebe izbaciti ono najlošije, ili da li će od same svoje propasti stvoriti umetnost, koja ne oskudeva u ideji i izrazu? Ovu drugu varijantu dobro oslikava poslednje izdanje Detroitskog benda Laughing Hyenas. Na vrhuncu karijere su imali eksplozivno snažan, prodoran noise zvuk, podmazan urlajućim vokalima… nešto što se moglo nazvati garažnim bluziranim post-hardkorpankom, Međutim, godine konzumacije heroina i drugih opijata su morale doći po svoje. Ovaj album, kako tekstualno tako i kompozicijski priča tužnu priču o gubicima, bezizlaznim situacijama, pokušajima ustajanja na noge i ponovnim padovima. Zvuči umorno i iskreno, i prosto možete osetiti taj hors koji teče njegovim žicama. Garažni pank-rok sa dušom bluza. Snazni, specifični vokal John Brannona se savršeno uklapa sa iskrenom, ječećom i predivnom nesavršenošću gitare Larisse Strickland (R.I.P). Sve ovo daje albumu specifičnu draž. Da, i destrukcija je lepa na svoj uvrnuti način.
01. Just Can't Win
02. Hard Time Blues
03. You're So Cruel
04. Stay
05. Slump
06. House Of The Blues
07. Each Dawn I Die
Žanr: Garage_Blues
Izdato: 1995., Touch And Go Records
http://rapidshare.com/files/229047708/Lghng_Hyns_-_Hrd_Tms.rar
1 коментар:
Može obnova linka?
Постави коментар